Aurora Rodriges Karbaljeira je 9. juna 1933. godine u Madridu ispalila četiri hica u glavu svoje kćeri Hildegart Rodriges. Kada ju je psihijatar Andres Velaskes upitao da li je to zaista uradila, donja Aurora je coknula, mirno prekrstila noge i odgovorila, otprilike, ovako: Naravno da jesam. Zaista ne znam zašto se toliko iščuđavate, nema ničeg posebnog u tome… Hildegart je bila moje delo, objasnila je donja Aurora, ali nije ispala kako treba. Nije bila kompletna. Upravo tako se izrazila, “nije bila kompletna”. Pošto je njen trud bio uzaludan, zaključila je da bi trebalo sve to okončati. “Ovo što sam uradila”, staloženo je nastavila Aurora Karbaljeira, “isto je ono što uradi svaki umetnik kad shvati da je pogrešio, pa uništi svoje delo da bi počeo iznova”. Dve godine posle ubistva donja Aurora je prebačena u ludnicu u Siemposuelosu, nedaleko od Madrida, gde je ostala do smrti. Podnaslov romana Agonija i smrt Aurore Rodriges Karbaljeire u vreme vrhunca nacionalkatoličke Španije. Duševna bolnica u Siemposuelosu, Madrid 1954‒1956 (roman je objavljen 2020. godine) sugeriše da je donja Aurora glavni lik romana, ali to nije sasvim tačno jer ona je, više, središnja tačka ka kojoj gravitiraju i u kojoj se sustiču desetine sudbina, a pre svih životi Hermana Velaskesa Martina, psihijatra, i Marije Kastehon Pomeda, medicinske pomoćnice u duševnoj bolnici u Sjemposuelosu.
Ceo članak možete pročitati ovde.
Autor teksta: Ivan Milenković